TRIBINA O STRESU U POLICIJSKOJ PROFESIJI

Tihi ubica

Tribina – stres u policijskoj profesiji

Predstavnici novosadskog ogranka Internacionalne policijske asocijacije (IPA) organizovali su 29. 10. 2008. godine tribinu o stresu u policijskoj profesiji u Srednjoj školi unutrašnjih poslova -Centru za osnovnu policijsku obuku u Sremskoj Kamenici. Goste iz Beograda, Valjeva i Novog Sada, kolege i domaćine, pozdravio je predsednik IPA Regije Novi Sad, Milorad Petković i naglasio da je ovo prva u nizu planiranih tribina, seminara i drugih vidova edukacije koje IPA planira.

Prema prirodi posla, stres se ne može uvek izbeći, ali se mogu ublažiti njegove posledice – rekao je voditelj tribine, nekadašnji nastavnik SŠUP-a, Duško Šušak i dao reč svom kolegi Stanku Ljubičiću, dugogodišnjem pripadniku kriminalističke policije. U svojoj gotovo tridesetogodišnjoj praksi, prošao sam gotovo sve linije rada u policiji. Mogu da kažem da nema ni jedne u kojoj nema stresa. (Setite se samo kakav mora biti olicajac.)
Nema, isto tako, niti jedne operativne situacije bez stresa. Jednom davno, otišao sam sa starijim kolegom na sasvim uobičajenu intervenciju. Bila je u pitanju neka bračna razmirica. Nas su lišili slobode i napali nas nožem! Spasavali smo goli život! A pošli onako, u kratkim rukavima…

U našem poslu neprijatne i teške situacije se ne mogu izbeći. Ulazite u tuđe porodice, slušate plač dece. Koliko god se trudio da izgradim profesionalizam, nisam uspeo izbeći frustracije, koje sam prenosio svojoj kući.

Štetne posledice stresa se mogu ublažiti, ako prepoznamo uzroke i simptome i promenimo način reagovanja. O prepoznavanju rizičnog ponašanja kod pripadnika MUP-a govorila je gospođa Svetlana Pantić, psiholog iz Uprave za ljudske resurse Ministarstva.

– Niko ne zove policajca kada se veseli, kada se nešto slavi. Njegova uloga je i teška i složena. Ona je danas drugačija nego ranije, kada je policajac bio strah i trepet. Od njega se očekuje da se < integriše u zajednicu u kojoj živi i radi, da lepo predstavlja službu, da bude ljubazan, a da u isto vreme očuva čvrstinu i strogost, da čuva tuđe živote i da pri tom njegov život stalno bude ugrožen. I jaki puknu – Jaki stresori izazivaju osećaj užasa i životne ugroženosti – kaže gospođa Pantić. – Ali oni ne moraju uvek biti tako snažni. Stres nas pogađa svakodnevno. To je tihi ubica. A ljudi se nama obraćaju kada već ogreznu u bolest – alkoholizam, depresiju, kockanje. Trebalo bi reagovati dok porodica još funkcioniše. Policajci sebe predstavljaju kao jake. Kocka danas uzima sve veći danak. Ljudi se zadužuju i dolaze do takvih problema iz kojih izlaz nalaze jedino u suicidu. A to cy školovani ljudi u koje se mnogo ulagalo. Starešine možda nisu dovoljno obučene da im pomognu, ili nemaju vremena. Ljudi koji su često izloženi stresu, različito reaguju. Neki se distanciraju od svoje okoline, neki su svadljivi, imaju „kratak fitilj“, nemaju adekvatan model rešavanja problema -svi pokušaji su im loši. Oni se ne žale. Prave se čvrsti i odjednom puknu. U MUP-u nema toloko psihologa da mogu da pomognu svima kojima je to potrebno. Nas je jako malo. Nedostatak stručnjaka smo pokušali da ublažimo tako što smo preslikali model norveške policije po kojem policajci sami biraju jednog kolegu u kojeg imaju poverenja, sa kojim bi mogli da razgovaraju o svojim problemima. Taj čovek, kojeg izabere većina, prolazi kroz posebnu obuku. Smatra se da je korisno ukoliko se neka stresna situacija ispriča nekome. Ako se „izbaci iz sebe“, u roku od dva sata, jedan ili najviše dva dana, neće ostaviti tako velike probleme, kao kada se o tome ćuti. To je dobra ideja, jer su policajci nepoverljivi prema ljudima van policije. Pored toga, kolega kojeg su izabrali je uvek tu, trajno je dostupan. Takvi razgovori pomažu. Pokušali smo da sprovedemo ovu ideju u Somboru, Vranju i u beogradskoj Brigadi. Na kraju svog izlaganja gospođa Pantić je istakla značaj selekcije kandidata za školovanje i rad u policiji, jer proučavanja svih bolesti prouzrokovanih stresom, vraćaju problem na pravilan izbor ljudi koji se ovim poslom mogu baviti. Ako treba, potražite pomoć Čovek koji se neposredno sreće sa ljudima pogođenim posledicama stresa je dr Predrag Miljanović, neuropsihijatar i psihoterapeut iz Centra za ratnu traumu u Novom Sadu. – Rat ne bira. Pogađa nas iako smo jaki. Kroz njega prolaze i borci i civili. Puno je nestalih. Gdje zapaliti svijeću? Od 78 dana Novi Sad samo tri dana nije bio bombardovan. Policija je uključena u različite akcije. Ratni veterani su otišli u penziju. Da li su zaboravljeni? Ko brine o njima? Dok su u službi, nekoliko psihologa. Zato se oni sami angažuju. Kako živeti sa PTSP-om (posttraumatski stresni poremećaj)? Ono što je urezano u naša sjećanja, ne može se izbrisati. Kolega nije mogao da izdrži. Aktivirao je bombu. Posle smo ga strugali sa zida. Mi smo shvatili ovu tribinu kao način da nekome pomognemo, da im dokažemo da nisu zaboravljeni. Šta mi radimo? Radili smo sa albanskim i hrvatskim veteranima. Imamo savetovališta u južnoj Srbiji. Tamo su radili doktori, i Srbi i Albanci. Bilo nam je zanimljivo što su se Albanci javljali srpskim doktorima, i obratno. Prostor u kojem se nekadašnji učesnici ratova mogu sastajati može se pronaći u svakoj policijskoj stanici ili mesnoj zajednici. Tu mogu da razgovaraju o svojim problemima. Centar nam je u Kosovskoj 7, mogu doći i kod nas. Naš moto je: „Učesnici rata, kao graditelji mira, u sebi i oko sebe.“ Kako prepoznati stres? – Ja sam na Kosovu dobio jaku psorijazu Obraćao sam se mnogi lekarima, dok mi jedan iskusan dermatolog nije rekao: „To je stres i tačka!“ Osamdeset posto najopasnijih hroničnih bolesti direktno je uzrokovano stresom -objasnio je Mirko Matejić, psiholog iz Uprave kriminalističke policije. -Posledice stresa su razdražljivost, zamor, niska motivisanost, depresija, slaba koncentracija, mentalne blokade, malicioznost, kritičnost prema svemu. Može doći do poremećaja apetita, do bežanja u alkohol, korišćenja sedativa. To onda prouzrokuje loše međuljudske odnose. Osnovni izvori stresa su teške scene, smrt kolege, teški zadaci – razapetost između zakonskih ograničenja, naređenja i potrebe da sami procenite situaciju. Veliki stres je i produžen rad, kada nemate svoje, potpuno lično, slobodno vreme. Uslovi rada su često jako loši. Mlade kolege godinama nemaju svoju stolicu! Stalno su u akciji. Kada smo bili u Sloveniji, posetili smo i Novo Mesto. Zgradu Policijske uprave zovu“Pentagon“. Njihov komandir imao je problem gde da smesti 400 novih vozila. Nemaju toliki parking. Zahvaljujući se učesnicima, gostima, novinarima i Školi – Centru na gostoprimstvu, član predsedništva IPA, gospodin Marko Milivojević je rekao da je na svojim vratima zapisao jednu misao Marka Tulija Cicerona: „Ako svaki čas čujemo ili vidimo nešto surovo, gubi se u našoj duši osećanje čovečnosti.“ Jasna Obradović * Članak je preuzet iz časopisa „Mladi Policajac“